5 najzanimljivijih mostova u Veneciji i priče iza njih

Kameni most koji danas vidite dovršen je 1591. prema nacrtu Antonija da Pontea i zamenio je niz drvenih mostova koji su voleli da se ruše ili gore. Da Ponte je posao dobio ispred predloga mnogo slavnijih arhitekata, a mnogi su tada predviđali da će njegov kameni luk sa jednim rasponom pasti. Nije.

Nosi dva reda radnji i tri prolaza i jedno je od najprometnijih mesta u Italiji. Dođite u sedam ujutru i gotovo je prazan; svetlo uz kanal je ionako tada lepše. Za fotografiju mosta, a ne sa mosta, stanite na Riva del Vin ili se povezite vaporetom.

Ponte dei Sospiri sagrađen je oko 1600. da poveže Duždevu palatu sa novim tamnicama preko kanala, a zatvoren je belim krečnjakom sa dva mala prozora sa rešetkama. Ime potiče od zamisli iz devetnaestog veka, koju je popularizovao lord Bajron, da su zatvorenici kroz te prozore uzdisali nad poslednjim pogledom na Veneciju.

To je dobra priča i nije baš istinita. U vreme kada je most bio u upotrebi, u ćelijama koje je opsluživao sedeli su sitni prestupnici, a ozbiljna pogubljenja odavno su prestala. Modernu legendu da poljubac ispod njega o zalasku sunca jemči večnu ljubav izmislili su mnogo kasnije, uglavnom ljudi koji prodaju vožnje gondolom.

Spolja se gleda sa Ponte della Paglia. Da biste prošli kroz njega, treba vam ulaznica za Duždevu palatu.

U Dorsoduru Ponte dei Pugni ima u pločniku uz uglove ugrađena četiri bela mermerna otiska stopala. Označavaju početne položaje pesničarskih borbi između dve suparničke frakcije grada, Nicolottija i Castellanija, koji su se sretali na mostu i pokušavali da jedni druge bace u kanal.

Most tada nije imao ogradu, i u tome je bila poenta. Vlasti su na kraju borbe zabranile, a otisci su jedino što je ostalo od tradicije koja je trajala vekovima.

Drveni most preko Velikog kanala kod Gallerie dell’Accademia podignut je 1933. kao privremeno rešenje dok se ne osmisli trajna kamena zamena. Kamena nikada nije sagrađena. Ono što danas stoji verna je rekonstrukcija iz osamdesetih, a Venecija je tiho prihvatila da privremeno ovde znači nešto drugo.

Nudi najbolji pogled niz kanal ka Santa Maria della Salute i to je fotografija koju većina ljudi zapravo želi.

Četvrti i najnoviji prelaz preko Velikog kanala, koji je projektovao Santjago Kalatrava i koji je otvoren 2008, povezuje područje železničke stanice sa Piazzale Roma. Stigao je godinama kasno, znatno preko budžeta i bez pristupa bez stepenica, a Venecijanci se oko njega spore od tada.

Njegove staklene stepenice su se uz to pokazale klizavim na kiši i postepeno ih zamenjuju kamenim. Svejedno idite da ga vidite: oblik je zaista elegantan, a rasprava oko njega govori o današnjoj Veneciji više od bilo kog vodiča.

Ponte Chiodo u Cannaregiu jedan je od retkih mostova u Veneciji koji je ostao bez ograde, kakvi su nekada bili svi. A na ostrvu Torčelo Ponte del Diavolo prelazi kanal usred ničega sasvim bez ograda — vožnja brodom vredi podjednako zbog praznine kao i zbog samog mosta.

Između četiri mosta nekoliko stanica traghetto i dalje prevozi ljude preko Velikog kanala u pojednostavljenim gondolama. Košta malo, traje dva minuta, a meštani stoje. To je najjeftinija vožnja gondolom u Veneciji i niko neće pevati.

Venecija je grad u kojem je izgubiti se ispravna metoda. Gradska igra toj metodi daje oblik: istražujete u malim timovima sa telefonom, rešavate zagonetke vezane za stvarne mostove, trgove i crkve i završite u uglovima Cannaregia i Dorsodura do kojih gužva nikada ne dopre. Bez vodiča, bez fiksnog vremena polaska, a na kafu stanete kad god poželite.

Odgovara prijateljima, porodicama i firmama i većim grupama. Stranica kako to ide objašnjava sve korak po korak.

U istorijskom jezgru oko četiristo, mada tačan broj zavisi od toga šta uračunate. Veliki kanal prelaze samo četiri.

Samo u okviru obilaska Duždeve palate. Sa ulice ga možete gledati sa Ponte della Paglia.

Jeste, reč je o javnoj ulici. Radnje na njemu uglavnom prodaju nakit i suvenire po cenama za posetioce.

Rano ujutru, pre nego što stignu jednodnevni brodovi. Do deset su glavni prelazi rame uz rame.

Nije. Reč je o modernoj izmišljotini bez istorijske osnove, mada je gondolijerima mnogo pomogla.

Uglavnom nisu — gotovo svi imaju stepenice. Nekoliko ključnih ruta ima rampe, a grad objavljuje mapu pristupačnih ruta koju vredi pogledati unapred.

Venecija dobija smisao kada prestanete da pokušavate da negde stignete efikasno. Pogledajte sve gradove u kojima vodimo igre, pročitajte o našim rutama južnije u tekstu kvestovi u Rimu ili nam se javite ako planirate nešto za grupu.