Najbolja mesta za pinčose u Valjadolidu

Tapa je mali tanjir. Pinčo, u Baskiji pintxo, jeste sastavljen zalogaj, obično postavljen na krišku hleba ili držan na okupu čačkalicom, osmišljen da se pojede u dva-tri zalogaja stojeći. U Valjadolidu stil naginje konstruisanom i tehničkom: slojevito, tanjirano, sa sosom, ponekad bliže minijaturnom restoranskom jelu nego grickalici.

Svaki se plaća posebno. Cene su umerene, a uobičajen potez je jedan pinčo i jedno malo piće po baru, pa dalje. Niko ne sedi celo veče na jednom mestu.

Kratak potez ulice Calle Correos, odmah uz Plaza Mayor, najgušća je koncentracija dobrih barova u gradu. Stanete pred jedan, pogledate levo i desno i vidite još četiri. Ovo je pravo mesto za početak ako to nikad niste radili, jer ovde zapravo ne možete pogrešiti.

Mali trg nekoliko minuta zapadnije, tiši i moderniji po utisku, sa baštama koje se pune u toplim večerima. Dobro za sporiju drugu ili treću stanicu, kad se Correos zgusne.

Campanas je uska i stara i miriše na meso sa roštilja. Marina Escobar je bliže parku Campo Grande i privlači nešto stariju domaću publiku. Obe su na deset minuta hoda od Plaza Mayor, a to je kod Valjadolida korisno: ceo krug se prohoda pešice i taksi vam nikad ne treba.

Radno vreme i ponuda se menjaju, pa ovo uzmite kao početni spisak, a ne raspored. Većina barova služi pinčose u dva termina: otprilike od jedan do pola četiri i opet od osam uveče.

Najpoznatiji od takmičarskih barova i onaj kuda se šalje najviše posetilaca. Njihova najslavnija kreacija je mali pinčo u stilu burgera nazvan po Baraku Obami, napravljen kad je prvi put izabran i od tada na meniju jer su ga ljudi stalno tražili. Prometno, bučno, jednom vredi odstajati red.

U Calle Correos i najbliže onome što grad ima kao instituciju. Dugačak šank, rukom ispisana tabla i spisak pinčosa koji seže daleko preko onoga što možete da pročitate odjednom. Ako želite da razumete šta je Valjadolid radio pre nego što je takmičenje sve zakomplikovalo, naručite ovde.

Uglađenije, više tanjirano, bliže restoranskoj kuhinji koja radi u minijaturi. Dobra stanica ako želite da vidite tehnički kraj stila, a ne tradicionalni.

Mali, star, popločan i pouzdano dobar. Onakav bar u kojem pinčo stigne na papirnoj salveti i bolji je nego što ima prava da bude.

Poznat po mesu sa drvenog uglja. Ako ste dva sata jeli slojevite zalogaje sa sosovima i želite nešto jednostavno i vruće, ovo je ispravka.

Valjadolid leži usred četiri vinske regije, i to nije slučajnost. Ribera del Duero na istoku pravi snažna crna, Toro na zapadu još teža, Cigales odmah na severu poznat je po rosados, a Rueda na jugu pravi bela verdejo koja leti pije veći deo Španije.

Domaća porudžbina je corto, dakle mala čaša vina, ne puna. Kroz veče ih popijete pet ili šest. Recite „un corto de tinto“ ili „un verdejo“ i dobićete pravu veličinu bez objašnjavanja. Pivo takođe ide, ali ovde je poenta vino.

Krenite oko pola devet. Jedan pinčo i jedno malo piće po baru. Četiri do šest barova su puno veče i otprilike puna večera. Nemojte da naručite dva pinčosa u prvom mestu koje vam se svidi, jer ćete izgubiti oblik večeri.

Vikendi su gušći i pred dobrim barovima stoji po tri reda ljudi. Poslužiće vas kad stojite uz šank i uhvatite pogled, a ne kad pristojno čekate u redu, na šta se posetioci naviknu posle bara ili dva.

Valjadolid nagrađuje hodanje. Plaza Mayor je jedan od najranijih planiranih glavnih trgova u Španiji i postavio je obrazac koji su sledili Madrid i Salamanka. Katedralu je projektovao Huan de Erera, arhitekta El Eskorijala, i nikad nije dovršena, zbog čega izgleda pomalo prekinuto. U gradu je živeo Servantes, ovde je umro Kolumbo, a Nacionalni muzej skulpture čuva zbirku polihromne drvene plastike koja je zaista izvanredna, čak i ako to zvuči kao uska tema.

Ako sve to želite da vidite uz razlog da se krećete dalje, gradska igra vam ga daje. Prohodate rutu, na svakoj stanici nešto rešite, a grad se usput objašnjava sam umesto da stigne kao spisak činjenica. Pre pinčo večeri to dobro funkcioniše, jer vas stavlja u centar sa apetitom i grubom mapom u glavi.

Održava se u Valjadolidu svakog novembra. Tokom takmičarske nedelje barovi učesnici služe svoje prijave, pa je to najbolje vreme za dolazak ako ste došli zbog pinčosa. Ujedno je i najgušće.

Različiti su. Pintxosi u San Sebastijanu često su izloženi na šanku i uzimate sami; pinčosi u Valjadolidu se češće rade po porudžbini i pod uticajem su takmičenja. Valjadolid je i znatno jeftiniji.

Svaki pinčo sa malim pićem je nekoliko evra. Celo veče sa pet ili šest stanica košta manje od večere za stolom u većini španskih gradova, i to je deo razloga zašto meštani jedu ovako.

Ne. Pinčo barovi ne primaju rezervacije za stajanje uz šank. Na tome ceo model počiva.

Jeste, i jedan je od boljih grupnih formata jer niko celo veče ne ostaje zaglavljen pored istih dvoje ljudi. Grupe iznad otprilike osmoro neka se u svakom baru podele na dve, inače vas neće poslužiti. Za organizovane grupne aktivnosti u gradu pogledajte šta radimo za firme i grupe.

Prilično. Kastiljanska kuhinja je mesna, ali većina takmičarskih barova danas ima vegetarijanske prijave, a tortilja, pečurke i paprike su svuda. Veganima će biti teže.

Najbolja verzija Valjadolida je duga šetnja starim centrom popodne i pinčo ruta uveče. Ako želite da šetnja ima strukturu, naše igre su napravljene baš za to: ovako se igra, a ako imate pitanja o organizaciji za svoju grupu, javite nam se. Nastavljate dalje na jug? Naš vodič kroz najlepše trgove u Sevilji pokriva grad koji večera kasno i sasvim drugačije.